A čiji sam, ne znam.
Ranije sam bio babin
ali baba je davno umrla
morala valjda
ne sećam se
da me je nekome
u amanet ostavila
a i nisu se nešto
ni otimali.

Bilo je par naknadnih
sumnjivih pokušaja
neuspešnih
da me usvoje
il' da me osvoje
to mi je bilo neozbiljno
pa sam tu adoptaciju
zamenio adaptacijom
na nepripadanje.

Sad me nema mnogo
stalno nedostajem
ko neki nesvet
gubim se
(ko u crtanom filmu)
idem za svojim tragom
da pokušam nekako bar
da se još malo pronađem.

Da budem ceo
i celovit
sebi pripadajući
i odgovarajući
jedan i jedinstven
a ne kao neko tamo
koga je uvek
od tri do jedanaest
zavisno od raspoloženja
znanja matematike
logike
i metafizike.

A to, čiji sam
stvarno ne znam.
Jednom sam bio
svoj sopstveni
pa mi i to bilo malo mene
strašno sam 'alav na sebe
(i na sarmu sam 'alav)
a više sebe i nemam
izgubilo se negde usput
u svom tom skretanju
upornom smetanju
nezgodnom sletanju
i zanovetanju.

Milen Šelmić