Ne biti sam.
Dočekati jutro.
Kretati se ka ušću
višeslojno, fluidno.

Putanja neodređena
praštanjem ni istinom.
Staza zasvođena,
oslikana jarkim bojama.
Podseća na neko
predvorje sa portretima
romantičnih vitezova.

Prolazeći ne zastaješ.
Slušaš glasove.
Čitaš ljude
nekim božanskim darom.
Ili đavolskim.
Nevažno.

Ko zna ko živi u číjoj glavi.
Koji su činioci presudni.
Čiji su nosioci dosledni.
Kao paralelni svetovi
koji kasne
za pi-pola za predhodnim.
Isto toliko
žure pred sledećim.

Ne mora sve da se objašnjava.
Aksiom postaviš gde ti odgovara.
I on ti bude zakon.
Nekakva menica na život.

Igraš na svom terenu.
Poznatu igru.

A ne kao ja.

Umesto da sam
svoje zavere poštovao,
uporno sam
isto propovedao.
I neprestano tražio sebe
gostujući u tuđim životima.

Zastava na granici opominje.
Gotovo blagonaklono.
One koji je priznaju.
Mene ne.

Lepo je preći gde hoćeš.
Imati i gaz i most.
I znati.
Znati.
Kako pobediti noć.

Milen Šelmić