na burgos pada baršun lak
i nebo srebri u sumrak
polazi procesija zvezda
u lakom transu od nebeskog blues-a 
i draži
iznad čvornatog drvoreda

(niza
olovnih vojnika 
na počasnoj straži)

kao da promače visoka 
i pognuta 
figura machada

(žurna i brižna)

kao da pesnik poslednji put hita 
u brda kastilje
dok ga iz daljine
požuruje
i maše mu voljena lenora 
a on, eto! zastaje 
zbog pesme iz bara 
što osvaja srca 

(i moje
i moje)

nalik čavrljanju ptica
žamoru
onih što s čašom vina 
pozdravljaju
njega i dan na umoru

jagodanikacevic