crno bez belog, trenutak

kad malo ničeg liči na jedno

telo i kad se mrak

samo

zgusne tek tamo, okolo

nečije usne

u nove monohromatske

bukvare u koje uvrstih nepoznata

slova. o tebi, one sve

netaknute i nevine reči

koje su te opisati

htele, ćuteći. sad govore

mrtvim jezicima s pogrešnim naglascima. probaj

i ti. al’ kud baš noćas! kao da te vidim, takvu

napola golu, crnu i belu, kad ne znam na čiji ćeš

usamljen tas spustiti, ni mrak

ni svetlost svoju

što okreće u tvome oku vrtni patuljak

ovaj.

jagodanikacevic