Carinik noći
spokojno stajaše tamo,
ponovo neizrecivo sam.
Reka izlomljenih komada mašte
tekla mu je kroz prste.
Prateći bujicu,
i donekle shvatajući njen tok,
postao je zatočenik snova.

Duhovi minulih dana
nisu mu mogli ništa.
Odražavao je postojanost monolita,
prolaznost tame,
bezvremenost misli.
Postojao je.
Van zamislivog prostora,
ispunjavajući ga potpuno i uvek.

Za sanovne sate podoban,
za besane sebi samom strašan.
U tami prozračan.
Na svetlosti nevidljiv.
Ili običan, svejedno.
U svojoj misiji nepokolebljiv
odlučan, strog.
I do kraja predan ispunjenju cilja.

Od svakolikog verovanja isklesan,
razaran a živ, ne odustaje.
Ne posustaje.
Ne prestaje.
Ne pada.
Ne vida rane melemima.
Ne plače suzama.
Ne žali prazninama.
Ne tuguje sećanjima.

Stoji uspravno kao prkos,
čvrsto kao voda,
beskrajno kao pogled.
Večito kao vatra.

Potpuno sam.

Milen Šelmić