Zamišljenom trajektorijom
na vremenskoj karti
u obrnutom smeru
istog pravca
ispili smo pehar mladosti
nečije
naše ili samo njene
naše koliko i njene
nepotrošene do danas.

Ne mogu da se setim
kako je ono ležala
kao sopstveni praznik
razbacanih crvenih
pramenova
uvijena u plavi somot
nestvarno plava
kestenjastih uvojaka
crnokosa
neprobuđena vremenom.

Ni ukus vina ne pamtim
opor i suv
nimalo kiselkast
ni čas kada su došli Huni
(ili su to bili Avari
vekovima kasnije)
niti vidim kauzalnu vezu
između događaja
isprepletenih
na onom raskršću
nepovezanih u priču.

Odjeke salvi nisam čuo
odjeke nad Levantom
parajuće i zaglušne
sveprisutne
moguće da sam spavao
budan sanjao
most do praštanja
do pomirenja svetova
jednom za jednog
rođenog u takvom vihoru
u krvnom srodstvu
nemogućem u zagrljaju.

U donjem Sredozemlju
opet probuđenom
povratkom krstaša
sa zadrškom od hiljadu
hiljadu dvesta godina
stare masline čuvaju
u čudnom peharu
fragmente pesme
pevane njenim usnama
prolog i epilog
neispričane priče
nezavršene u trajanju.

Milen Šelmić