Ne idem nikuda.
Tu sam.
Trajem onoliko
koliko me ima
u nečijim snovima.
Trajem večito.
Trajem kratko.
Žívim od čežnje,
hranim se maštom,
varam se nadom,
opijam željom.
Tako mogu.
Da zastanem, nestao bih.
Da ne plamtim, zgasnuo bih.
Da se smirim,
utrnuo bih, izbledeo, pao.

Ne idem nikuda.
Tu sam.
Kad verujem, živim.
Kad ne verujem, plačem.
Pokrijem se nebom,
očaram muzikom,
ušuškam sećanjem.
I pevam.
Pričam.
Sanjarim.
Plovim sa oblacima,
letim sa jablanima,
trčim za vetrovima.
Tako mogu.
Da zaćutim, onemeo bih,
da ne čujem, zaspao bih.
Da ne volim,
ne bih bio, postojao, sanjao.

Ne idem nikuda.
Tu sam.
Rastavljam vreme na deliće.
Slažem kapljice u more.
Vraćam uspomene u zaborav.
Pretvaram noć u dan.
Kišu u izvor.
Posmatram ulicu prošlosti.
Teram maglu sa očiju.
Osluškujem zvukove zemlje.
Glasove mora.
Šapate neba.
Tako mogu.
Tako moram.
Tako ću uvek.
Dok me ima...

Milen Šelmić