(Moj razgovor s Njim)

A da je moglo i da uspe,
to znaš bolje od mene.
U onom momentu kada si
rečju i voljom stvorio svetlost,
ubeđen sam da si verovao
u ustrojstvo budućeg svemira.

Žao mi je što onda nisam bio tu
i što nisam imao kameru,
da ovekovečim taj trenutak.

Sad, kad mi kažeš da sumnjaš
da je redosled poteza
u onim prvim danima
možda bio pogrešan,
čini mi se da osećam
blagi prizvuk ironije.
A to mi nekako, ne ide uz Tebe.

Moraš znati da mi nismo više
ni po čijem liku ili kalupu.
Niti ćemo ikad ponovo biti.

Mogu da se složim s Tobom
da su poslednja dva milenijuma
bila prilično neobuzdana i plaha,
ali kada je Tvoj kopljanik
ubio prvu aždahu,
dao je karakter čitavoj vrsti.

I nema više nikakve sile,
ni Tvoje, ni bilo koje druge,
koja to sada može promeniti.

Samo da Ti kažem,
kada neki idući put
budeš opet razgovarao
sa nekim od nas,
nisam potpuno siguran
da će Te ovako ispoštovati.
A možda će i bolje,
To ćeš već i sâm videti.

I na kraju, odslušaš li ikad
Ave Maria ili Misa Criolla,
onako, za svoju dušu?

Ma nebitno, ionako si već odavno
prestao da me slušaš.
Ali ja neću zato prestati da Ti se obraćam.
Mada obojica dobro znamo sve.

Meni je ova priča jasna,
jer sam od onih što su divljali vekovima
i sada postali samo svoji.
A Ti bi, po prirodi Tvog posla,
to svakako morao da znaš.

Amen.

Milen Šelmić