kad izađeš iz moje rime

kroz slavoluke i vrata

od slova odškrinuta

tiho kao kad krene

nepozvata

svetlost u daleke tmine

(znamo da će sigurno doći

jednom)

ako ipak poput tata

skineš mesec iz rama

noći

ne zaboravi me

pokriti njime s mrvom srama

među usnama. kad izađeš

iz naše pesme na prstima ko će

reći  mi nešto o tome

šta se sme

a šta se sve

ne sme i kako sam ću

gacati po našoj bašti dok mi stotinu

i jednu laticu upliće u cvetnu

omču žena na vratu

kako

u staklenu bocu da se skupim

da tebi ostane vodeni ciklus

žene

pa da ga vrtiš po pesku

i blatu zimus. kad izađeš. iz mene

jagodanikacevic