SPASITELJ
* 1 *
Spasitelju, Hriste, tvorče Zemlje, Neba
za koga si stvar`o plave okeane?
Progovori Adam da mu Eva treba,
od rebra je satka, čistu i bez mane.
Ali Đavo vuče neke druge niti
slatkim voćem grehe Adamove mami.
Golotinju svoju prvi par će skriti
čim oseti žudnju poče da se srami.
Prvi put je zmija Evu iskušala
u obliku svakom zlo se može dati.
Odluka najveća k`o kamen je pala,
čovek nekad mora iznutra da pati.
Kada nas ponese ta životna plima,
praštaš li sve grehe, a silno ih ima?
* 2 *
Praštaš li sve grehe, a silno ih ima,
bezbrojna su lica koja je grč tako,
i kada brodimo sivim ponorima,
uzmi nas za ruke pa obgrli jako.
Podignuću pehar crvenoga vina
Suncu nazdraviti, jutru dok se rađa.
Svesnost o ljubavi dići do visina
što roba jedino lanca oslobađa.
O slobodi maštam a divim se sužnju,
teret je pritis`o mladalačka leđa.
Kroz molitvu Oče poražavam mržnju
među nama ne sme izniknuti međa.
Ja pričešće hoću, tu se ne koleba,
ako li poželim Tvoje parče hleba.
* 3 *
Ako li poželim Tvoje parče hleba
istinski ga daješ u svetome hramu,
gde tamjan miriše jače nego herba,
topeći se tako na kandila plamu.
Leleke zaključaj, ptice nek` zabruje
glasićima neka satiru demone.
Mnogo je truleži, razjeda nas, truje
sačuvajmo duši dijamantske spone.
Proroka se lažnih trošno telo čuvaj
ne govori mnogo, dokaži se delom.
Padaš tako teško, malo se ugruvaj
nedela bar prekri sopstvenim pepelom.
Hrani nas dobrotom, vrlim praznicima,
samo mrvom jednom glad se oduzima.
* 4 *
Samo mrvom jednom glad se oduzima
siti tako skupa cvetamo od sreće.
Počuj harfu s neba, anđeo je štima
sklapajući krila na ramena sleće.
Oglasile trube trijumfe u ratu
vojska se nebeska oblacima kreće,
i Ilija Prorok prosuo pozlatu,
gromovima pali utuljene sveće.
Gromovniče moćni, planetu probudi
spavalo se dugo, stidno i bez vere.
Trežnjenje nam treba, neko da nas kudi
izbrazdanom čelu grehotu da spere.
U carstvu Hristovom deca da se gnezde,
išao si vodom, užario zvezde!
* 5 *
Išao si vodom, užario zvezde
mrtve izbavio iz dubine tmurne.
Sada tamo gore, gde Ti oreš brazde,
gledaš dane naše srozane i burne.
Video si kako Apostole muče
odrekli se nisu, Tebe slave oni.
Mudrosti njihove pokori nas uče
o, srdžbe, Gospode, naše nas sakloni.
Iz naroda neki odbacili trojstvo
crne im zavese nečastiv navlači.
Nova pokolelja da l` stiže ubojstvo?
Bez krotosti čovek zenice zamrači.
I kada si znao da je zloba čvrsta,
mahnite lečio vrhom svoga prsta.
* 6 *
Mahnite lečio vrhom svoga prsta
još nam nisu jasni neki putokazi.
Ko oslušne svemoć, blagodat iz usta
istiniti put će, beličast da spazi.
Prevelika sreća zna da teži jadu
od čestog veselja oči nam zaplaču.
Damar neka lupa u prirodnom skladu,
zato poštovanje i peru i maču.
Preskočimo ove žive razvaline
porušimo temelj tvrdoj barijeri.
Čvrsti smo k`o metal kad kušanje zine
samilosti naše Prvorodni meri.
Dohvatiti treba ispuštene uzde,
okolo grešnika kad zle misli jezde.
* 7 *
Okolo grešnika kad zle misli jezde
dušica u more najcrnje uranja.
Uvek korak deli od duhovne bede
radi spasa uči uzvišena znanja.
Pevajmo životu bogonadahnuto
izoštrimo misli i čistotu uma.
Okrepimo telo umorno i kruto
da nas ne odnese zlovoljnica, čuma.
Jednom rečju samo vojske se pokore
a reč je ta skrila celomudrenosti.
Na pola se koplja zastave obore,
manite se boja i sopstvene zlosti.
I kada posrne čovečanska vrsta,
dušice očistiš lako svetlom krsta!
* 8 *
Dušice očistiš lako svetlom krsta
udahneš im čari lepršavog daha.
Rana im žestoka u tren oka srasta,
plašljivac u mahu okane se straha.
Smirenost nam treba biti rukovođa,
vrline su naši verni grudobrani.
I lažljiva reč je ubistvo i krađa
štitom blagoslova pred nejake stani.
I u vencu ovom ja svu ljubav zgrćem
jednog ću je dana darovati svima.
Ljubaznim rečima, pozlaćenim prućem,
stihove uplićem, dajem živost njima.
Voljom kao čelik rađam žišku žarku,
u tmurnim noćima k`o pećinskom mraku.
* 9 *
U tmurnim noćima k`o pećinskom mraku
kad me hladna jeza oberučke hvata,
srčanu šapućem molitvicu laku,
anđeoska hrabro odbrane me jata.
Gospode Isuse, Hriste, sine Božji
zaviri u srce, u moju pećinu,
gde se oganj vreli borovinom loži
i kukolji zgore, u plamenu minu.
Hilandar se moli za plod oboženja
Sveosmislitelju crvene nam krvi,
slabima nam ulij kapljicu spasenja,
zarđale riznice lomim, kršim prvi.
Kad pospane oči kroz san se obore
šapatom si deci strg`o noćne more.
* 10 *
Šapatom si deci strg`o noćne more
drhtaj umirio majčice što bdije,
a zločesti dusi šljam, neverje tvore,
Bogomajka suze zbog njih freskom lije.
Pokolenju novom podaj hristoljublje
da nam ne ostanu lomni, izgubljeni.
Izvori života jesu pravdoljublje
gde istina kao suza se zapeni.
Ja ne želim biti rob svojih podviga,
venac što napisah, jest` rad` Tvoje slave.
Odrekoh se davno lažne slike, žiga
kada trnov spazih obruč oko glave.
Meni odmor treba po noći i danku,
e, podari spokoj pesnikovom sanku.
* 11 *
E, podari spokoj pesnikovom sanku
i ublaži ovu savesti nam grižu.
Pređemo li crtu prolaznosti, tanku,
dani se razdrobe, tamne noći gmižu.
Na levoj mi ruci sat Oče odzvanja
često sve potone, vreme nekud hita,
i u prošlost tužnu kada svest uranja,
na usnama samo ljubav nek se čita.
Greh, taj podlac stari uvek obigrava
vrebajući slabe, podložne čak mrtve,
koje davno sakri glina, tama, trava,
i sredstva ne bira, bitne su mu žrtve.
Hoću Sunca požar, da bludni sagore
i da lik ti gledam kroz blistanje zore.
* 12 *
I da lik ti gledam kroz blistanje zore
gde lebdi optočen zlatom, ćilibarom.
Da poljubim raskoš, skute i odore,
zagrejem se sleđen, razasutim žarom.
Znamo da su naše misli čista snaga
zaželimo nešto, ono se ostvari.
Mis`o ne sme biti brzopleta, naga,
podložno je svetu da se sve ukvari.
Mnoga se plemena ovde prognevila
čovek sebe čisti kada linu suze.
Srbija je sebe, rod oplemenila,
sabranu dečicu mir Božji obuze.
Sami za sve krivi, kad je sudba kleta,
uš`o si u duše uplakanog sveta.
* 13 *
Uš`o si u duše uplakanog sveta
napojio žedne, sasušene usne.
Uzdigao palu decu žudnu leta
na pomen Tvog trona, život nas zapljusne.
Zrnce peska često žulja morsku školjku
naučio si je, biser stvori obli,
i mi telu tako izvidajmo boljku,
proverimo da l` smo snage malo smogli.
Tek silno bogatstvo kad pod noge padne
shvatićemo kol`ko svet duhovni vredi.
Praštaš oholima a sokoliš gladne
isti su pred sudom mlad i čovek sedi.
Kada nas obuzme sreća, poriv, seta,
mirisom nas zariš Edenskoga cveta.
* 14 *
Mirisom nas zariš Edenskoga cveta
po prirodi svi smo svetli, neboskloni.
Grehota k`o struja kad krvcom prošeta
krštenjem se jednim strujanje obroni.
Mi nismo jedini života vlasnici
zabluđeni, slepi, gubimo vedrinu.
Opominju li nas nebeski glasnici
da se veze s grehom u trenu raskinu?
Postanimo jači jer smo kratkoveki
brzo se zalupe sva zemaljska vrata.
Ne budimo jedni drugima daleki,
u zamku nas lomne nečastivi hvata.
Dovoljna mi stara i trošna koliba,
Spasitelju, Hriste, tvorče Zemlje, Neba!
MAGISTRALE
Spasitelju, Hriste, tvorče Zemlje, Neba
Praštaš li sve grehe, a silno ih ima?
Ako li poželim Tvoje parče hleba,
Samo mrvom jednom glad se oduzima.
Išao si vodom, užario zvezde,
Mahnite lečio vrhom svoga prsta.
Okolo grešnika kad zle misli jezde,
Dušice očistiš lako svetlom krsta.
U tmurnim noćima k`o pećinskom mraku,
Šapatom si deci strg`o noćne more.
E, podari spokoj pesnikovom sanku,
I da lik ti gledam kroz blistanje zore.
Uš`o si u duše uplakanog sveta,
Mirisom nas zariš Edenskoga cveta!
Sonetni venac
Saša MIĆKOVIĆ
Poslano:
04. 03. 2013 ob 21:19
Spremenjeno:
05. 03. 2013 ob 16:46
Prelep venac za Spasitelja.
Bravo.
Vertigo
urednica
Poslano:
04. 03. 2013 ob 21:24
Spremenjeno:
05. 03. 2013 ob 05:13
Se strinjam, formalno lepo dodelan sonetni venec, vreden tega, da pride na stran, kjer ga ne moremo spregledati. Tematsko obdeluje temo, v katero je vključen dobršen del našega kulturnega prostora.
Čestitke.
Lp, lidija
Hvala vam, pozdrav!
Waw! 
Čestitam za tole :)
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Saša Mićković soneti
- 04. 03. 2013 ob 16:35
- Prebrano 1148 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 530.07
- Število ocen: 13