Nikad nećeš znati koliko su mi značila tvoja pisma
i kako je leden Hanover bez tebe.
Danima sam stajala uz prozor
čekajući sa zebnjom Hansija iz civilne zaštite.
Pisala sam ti o tome kako on zamuckuje kad priča
i kako mi je smiješan u početku bio.
I ljubila sam ga u obraz za svako tvoje pismo.
Znaš, ima dana kad ne pojedem ni komadić kruha.
I poljubila sam jednog mladića bez nogu koji je prosio u Šilerovoj.
Sagnula sam se i dugo,dugo sam ga ljubila
jer mu nisam  imala što drugo dati.
Nema više ni golubova u Hanoveru, Helmi.
Jedu ih i nebo i ljudi.
Dužan sam ti jedno pismo, rekao mi je Hansi jednog popodneva
mašući rukama kao da želi poletjeti
i samo je slegnuo ramenima kad sam ga poljubila.
Nema lijepih vijesti sa istoka,Helmi.
Vjerujem u Boga,u Milost i Oproštaj.
Budi jak. Želim ti da se vratiš.
Nema sunca u Hanoveru.     
Hansi mi je dužan stotine tvojih pisama.
                                                           Helga
(pismo nađeno u džepu Helmuta Kunca)

misli na Dženu i Azru
na stazu iz naše avlije
niz dolinu što teče
do Hadžijine vode
ti i ja zajedno
zbog nečega silno
zbog nečega tako divno
potrebni smo ovome svemiru
ne nosi ove crne
dimnjake Hanovera sa sobom
ne sklapaj oči, Fatma
u ovoj tišini zvijezde
puno veće od sunca
da se vrate svojim
prozračnim kućama

( pismo nađeno u košulji Fatme Džidić iz Visokog)

Mensur Ćatić