proleće nezdržom 
tuđih i ludih 
braniš 
klizeći kao reka 

(bez potomstva) 

tajnom 
blata kojim ga hraniš. 
iznad svaka ptica 
grli vodilju svoju 
u zvezdanom 
nebeskom vodvilju
u kom si oduvek glumila 
i gde si 

(kao pod pazuhom

toplim 
i pomalo vlažnim) 
se krila. melanholijom oka
izronjenoj ribi 
se poneka pesma oglasi, prosto
kao tebi. zasuto žitnim 
kreće ne čekajući 
biljne sezame 
za zaboravljeno 
još jedno proleće. dahće
u dane s visokim postotkom 
(vlažnim

niskim amplitudama) 

kao pobudama 
šiša mislima travu. 

na narednom raskršću 
mlada kiša 
dozvoljava vetru 
da pokrštava 
svakog novog ptića

(dok drhću)

da ne navuku 
svlakove zmija
plavog broja 
u tvom
tajnom azbučniku. 

i svi smo 
ovog proleća 
stariji, luđi i zaboravniji 
pa ne umemo 
da se čudimo 

(jelenima
i ostalim)

divljači na putevima, znacima 
prikovanim na oblaku 
iz nebesa
vetrovima što im sviraju 
plehanu sekciju 
majls dejvisa u dva glasa 
i više ruku

jagodanikacevic