HERMENEUTIKA 5
Sreo sam Martina kod crvene lokve
Stoji I sabira samoće u propuštenim godinama
Neku od njih uspije vezati u sjećanjima
Za sasvim neočekivana mjesta
Ne prestaje da se čudi toj desihronizaciji
Prostora i vremena u mislima
I sve tako dok mu krv ne udari na nos
Tad, htio ne htio, posegne za rukama
Dok briše maramicom krv sa usana, kaže mi:
Neobično je to da ovaj pjesnik što se ubio
Nije uspio da ubije I svoju poeziju
Neobično jer je lično a ipak logično
Riječ je tek virus, ruka je bakterija
Mrtvom ne možeš ništa ni kad je u živim rukama
Možda tek ostaviti vremenu da ubuđa neki novi sir
I nadati se da će pronaći svoje mjesto u budućim okusima
Kad je završio skupa smo buljili u crvenu lokvu i uzdisali
O la la…
Od daleč bi bil v pesmi opisan prizor povsem običajen - toda pesnik vedno najde v običajnosti posebnost, razliko, štrlino ... kljub temu, da vemo, da nežive stvari, ki jih naredijo ljudje, preživijo te iste stvarnike, pesem ne deluje le zaradi tega sporočila globoko filozofsko, temu služijo opisi notranjega dogajanja v sogovorniku ... pesem, ki tudi že živi svoje življenje in posega v veliko širšo dimenzijo, kot se morda zdi avtorju. Čestitke,
Ana
Dobar komentar Ana, i pored toga sto nije u liniji asocijativnoj sa pjesmom (A zasto bi bio, svako od nas ima svoja odredena djelovanja i sa tim u vezi i znanja koja stice.) ipak je dotakao ono vaznije, da ne kazem najvaznije u pjesmi. Hvala.
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: Edin
- 09. 02. 2013 ob 20:02
- Prebrano 808 krat
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!
- Število doseženih točk: 371.5
- Število ocen: 9