slova su moja kamena iznad procepa.

u razmacima, beli se ararati povlače

mojim tragom, veliki i mali. hommage

ranim sedamdesetim i odori mlade odri,

u kojima dragoceni, žuti prah trese

kao cvetne groznice. ljubičasti šafran

i strah, moj divlji. perfekt i staloženi

prezent. visok je ovaj klanac, jedini

od slova, okomite strane u priči. reči

se uspinju, silaze i nestaju. na kraju

stiha, svaki je vodič prikucao po

gvozdeni klinčić, za neprevodivo. 

jagodanikacevic