Ob Bubicah pomislim, kako lahko je resna pesem igriva in kakšno moč nosi v sebi. Mene se je še posebej dotaknilo:

u istrošenoj metafori
zelenila
trajanja

Pomislila sem, koliko odpadajočih listov z dreves in teh jesenskih motivov je v poeziji - mislim, da bi bila antologija takšne poezije prezajetna - pesem v drugem delu z razpoko očesa simbolizira neko kvazi oko, nevidečo obliko očesa, kot tudi videče, človeško oko ... In buba se potem še bolj razpre v pomenih. Všeč mi je večpomenskost v poeziji. Čestitke,

Ana

Hvala, Ana!

Slažem se s Vama: priroda je večna inspiracija pesnika, i umetnika uopšte. Posebno jesen. No, na mikroplanu, ova minijatura je veoma lična...Priroda je raskošna scenografija kojom sam pokušala da maskiram, prikrijem... čovekovu prirodu, tj. karakter ili narav, koji svakako, nisu anđeoski. Bubicama zovemo nečije hirove, ćefove kako kažemo, i ostalo...Ali, i da ukažem na tu saglasnost, istovetnost, sličnost...između njih. Hvala Vam što ste ih prepoznali. Raduje me svaka Vaša reč.

lp, Jagoda