pomislim
da sam živ
ponekad
sve dok boja
njenog pogleda
obećava pun mesec 
nad obrvama
i u njenim rukama
drhti sklupčan
moj glasni živac
na umorima
njene su oči
iz roda mesečina
i reči iz plemena tmina

pojednostaviću je

sve dok ne oplavi
i poslednja neistina
neću joj priznati
da je ljubav
razvučena negde
između škripavih pragova
staklenih solitera
i da se razmeće
kao sunce u čaši vina
ima u ovim rečima
i nešto više od istina
razmišljam 
dok premećem po sebi
znakove
pesme tišina

jagodanikacevic