Lišćem je minula žuta,

pa sepija.

Kriva sam bila

u trajanju: brazilska,

turska pa španska

serija.

Konjak sam pila,

mada se slabo sećam,

sem u dugom cugu

reskih hosu lepeš-a

dok su jedna u drugu

padale kiša, pa opet kiša…

Skoro da pluća prsnu

od tolikih metafora

u metastazi. Posle

gledam sliku prisnu:

nas dvoje, u šetnji na dugoj stazi.

A u krošnji ni čvorak

ne graknu, niti šta vrisnu.

jagodanikacevic