dopusti da pustim uvo
na tvoja bedra
osetim ogrebotinu, napipam kanjon
šuškavi pupak svemira

pipao bih gusto
ja kao gluvi slepac
gustiš kojim ne ideš
naviše ni gore, ni dole do dole
oko pasa tiho bez glasa
da pipati mogu
više ni manje kao stanje
pa pitati, kao
sahranjuju li ovde do dna
da znaju da otkopaju zakopano
kao ti što kopaš iščašenim rukama
i kolenima čašice, dok čekam

čekati znati treba
da bi mi trebati došla
čega se bojim, da ne bih čekao
sve i da pitam, pa pitam
možeš li reći jednom, samo
da čezneš, meni
čekam taj izlivak tebe
kao izliv ceđeni

da ne kažem utrnuću lampu
moga kosmosa
zatvoriću oči, prigrliti prostor
hladnog klizavog bunara
i tu na dnu odložiti sebe,

odustati, gotovo

jagodanikacevic