promiču svetla

u tami

ležimo

svako

na svojoj strani

vagona li

teskobno

pred zastorom noći

otvorimo se

mi: scena u trajanju

igrokaz rastanka

ljubavlju zaljuljani

(nikad

ne beše tla)

dok se gledamo

u magnovanju:

smrt ima

jasnu senku

(nekad)

i jasmin

u ruci procveta

sad

da li to

tabane naše

ravnodušnost greje

ili

meseca zrak

zalutali, kroz nas

skretnice rastu

i deblo proleće

(tiho

prugom)

pali se crveno, gle!

stabla i kuće

u kojima živimo

(po)stoje, jedino

mi promičemo, pogledima

blago

se dodirujemo, jer

milovanja čuvaju

toplinu mesta što ga

(nežni)

pokrivamo, ispod toga

ćutimo

a to su trajanja

čežnje

na oknima

vagona li

jagodanikacevic