sve mi se čini

u žeđi je opravdanje za ponor

moje nutrine

vodu tražim

šaku guram u izvor živi

dirkam prašnjavi duh

u kamenu sapet beo i okat

jezikom ližem so sa kose

iz poslednje kapi svenule zore

osećam dalje sve jače struje

špilja je hladna i rosom gola  

i nema

nema lokve za cveća vode

ni reke bistre za uvir mora

vrebaju sablasti u senci trava

u nekom žlebu s ukusom mulja

a ja se plazim i prizivam vraga

pogledom stenu u parčad valjam

da ispod nađem miša i mrava

da skuvam u grotlu kiselu čorbu

dodolam bosom ivicom neba

i prhnem kišom u krošnje leska

i, evo pljuska!

na zemlju se prosu kiša od besa

srebrni meci kameni zvuci

lomno me cepaju zamasi neba

telom mi jezdi samrtni grč

s krvavom penom skliznuh u tamu

niz stvarnost otpuza mokri duh

jagodanikacevic