(Braća po oružju)

između splita i mostara, negdje između neba
i zemlje, tin ujević mi je omekšao kamenje.
zanijemio sam s tupim nožem u rukama: ljeto
je postalo podnošljivo i uhvatio sam novu grlicu.

između  tu i onkraj su mi amerikanci
postavili zamku: u njoj je bio krist
sa gljivastim tabanima, u blijedoj vojničkoj
vjetrovki. kad sam ga zajahao, nije me

više poznao. poznala me je vlastita mati,
poklonila mi otpuste i vrč pošećerene
limunade. bosih nogu je odbrzala
do ugljarskih kopa, a tamo je proguta noć.

kad sam se htio roditi, zarana me je
posjetio branko miljković. Opili smo se od
sunca na adi ciganliji. Kad je sebi nataknuo uže,
 
vrućim kopitom je u moje srce zacrtao svoj stih:
zajebi, stari! nesrećan čovek ne može biti pesnik.

Jure Drljepan (JUR)