ne raspoznajem narandžastu od narandže
njegovih ruku, sa njom u rukama
u odori kao u maharadže
pamtim ga, s punog meseca

osmehnutog među zvezdama

ako baš mora, ide u narandžasto i moja
misao ne hrli u stih, opet pluta kao svoja
u beskonačnom sudaru svesti
i njenih anemičnih izdanaka

moram ga trouglima navesti

i tiho, tiho onda sprovesti
preko minskog polja trenutka
sačuvanog od vlastitog nepovrata
sve dok taložim oštrice plavih žileta

u plićaku, izlizanom do belutka

sa njim nisam samo nagon, kažem vešto
ako jesam, neka me nagoni nešto
ovog istog trena, da u prašinu se sprašim
jer sa njim sam malo nežnosti

večnost ista, kao smrt za slučaj nužnosti

onda veštini vično, on će nestati
u surim klisurama moga uma
što liči na stratište guste mašte
i procvetaće kao tek zatvoren ožiljak

gledajući kroz moje oči, vetrova bašte

jagodanikacevic