Prva: Pokušao sam sliku vratiti
ali su je snovi pogoršavali
(kao da se trenuci
utrnjenosti, bez svesti
mogu takvim nazvati)
Kad te hvata mora, znam,
mora da vidiš ono od čega strepiš:
laki drhtaj tela, krutog
miris mesa, nagorelog
u trenu, kratki izdah neke žene iz publike
dlanom, zaklonjena usta.
Trebao sam.
A ja sam, žmureći u tavanicu
osetio finoću, britku ivicu
giljotine niz koju se lagano spuštao
zalutali sunčev zrak.
Druga: Ležao sam na podu.
Osluškivao odjeke jednog piskutavog
i drugog dubokog glasa dva istražitelja.
Desnim, otvorenim okom merio prostoriju.
Možda je ovo nekada bila moja soba.
(Zašto da ne? )
Stari, otvoreni ormar, i kao nekakva komoda
na kojoj je majka stavljala vazu sa svežim cvećem.
Tu gde sedi, čini se onaj piskutavi glas,
na tome sam mestu nekada sedeo
kada mi je bilo pet godina,
(može biti)
u majčinom krilu, mlatarajući nogama, čisto nagonski
(može biti)
i radosno, želeći uhvatiti jedan zalutali zrak sunca.
Ili kišu.
Izgleda da sam se smejao.
(To objašnjava radosni deo)
Izgleda i da se ona smejala.
Onda je nešto nateralo majku da se trgne. Udarac ju je ošamutio.
Nagonski i, rekao bih odvažno, raširio sam obe ruke
hvatajući korbač u zraku.
Ja, večiti hvatač nečega, ovoga sam puta dohvatio fijuk.
Majka je ležala na podu, ja povrh nje.
Očuh je, besno treskajući vratima, izašao napolje.
Zatvorio sam oko, desno.
Pesem bi bila povsem na mestu tudi brez uporabe referenčnega imena, saj gre za intimen pogled in spominjanje in videnje, ki bi se lahko zgodila komurkoli, kadarkoli. Ker gre za notranja doživljanja pesniškega subjekta. In vendar zadobi (čeprav gre le za v naslovu uporabljeno ime) še nek drug, fokusiran zorni kot. In ne glede na verjetnost povedanega - krasno napisano.
Lp, Ana
Hvala, Ana za komentar. U pravu ste, ovo je mogao biti bilo koji drugi lik, ličnost... Zašto baš on? Ne znam, inspirativna mi je bila jedna fotografija, nastala neposredno pred atentat i njegovo ubistvo. Ostalo je moja imaginacija. Pesmom ga niti branim niti osuđujem za dela tj. nedela. Za mene je on običan čovek, sa svim svojim strahovima iz detinjstva. ali i čovek koji, zamišljajući sopstveni kraj, uspeva da vidi lepotu u jednom običnom sunčevom zraku...Ostalo znate.
urednica
Poslano:
11. 07. 2012 ob 21:48
Spremenjeno:
12. 07. 2012 ob 01:13
Še sem lepim utemeljitev uredništva ob izbiri pesmi za tujejezično pesem pomladi 2012:
Prvoosebna izpoved atentatorja. Zanimiv izziv. Še posebej, ker je v zvezi z umorom JFK še marsikaj nepojasnjenega. In vendar, kot se za pesem tudi pričakuje, ne sodi, ne povzema, ne politizira, ampak se skuša prežeti, preseliti v neki čas in nekega človeka, v neko drugo duševnost, v notranjost nekoga, o katerem se govori (razen o težavnosti značaja) predvsem navzven (ob kateri uri je bil prisoten, kje in kaj je držal v rokah …). Če v prvi sliki slutimo priznanje in obžalovanje, so v drugo vsejane kali nasilja in sončni žarek je vrezan v obe, da bi nekako povezal sedanjost s preteklostjo, da bi poudaril svojo prisotnost nasproti medle, zmedene in kratkotrajne pojave človeka pod njegovo svetlobo. Samogovori, pomešani s spomini, in nekakšen prehod iz sedanjosti v otroštvo, iz nežnosti v krutost, iz nagonskega bingljanja do strela … Nedorečeno, kot žvižg krogle, kot nedokončano pričanje, ki ga je zaustavila spet druga krogla. Sliki lahko spominjata na časopisni članek, v katerem osumljenca prikažejo javno ujetega, in da bi podkrepili surovost, še na kakšno iz zasebnega albuma (do katere se morajo dokopati preko sorodnikov). In vendar v tem primeru nista zgolj sliki. Sta pesniško delo, ki se na poseben način spopada s slikami (ikonami) svetovne zgodovine. In ponazarjata tudi, da pesniški pogled, za razliko od javnega, vedno drsi v globine in pod površje, ne da bi ga raziskal, ampak na poseben način olupil (izluščil) in dojel.
Še enkrat čestitke v imenu uredništva.
Zahvaljujem Uredništvu na izboru i obrazloženju, kao i time ukazanoj časti i mojoj radosti.
lp, Jagoda
Komentiranje je zaprto!
Napisal/a: jagodanikacevic
Uredniško pregledano.
Ocenjevanje je zaključeno!