Ples senc

Kje dnevne misli so nastanjene zvečer?
Povabil bi jih v sanje na banket, a ni jih.
Spe? So mar odpotovale? So? A kam?
Na drugo stran? V tuj, drugačen dan?
V kakšno drugo noro tuhtajočo glavo?
Se vrnejo še kdaj? Morda, kdo ve.
Kdo ve zakaj so sploh me obiskale.
So brisale siv prah s spomina? So kaj odnesle?
Kaj pridale? Ne vem. Vem le, da so bile in da jih ni.
 

Le bele sence njihove so tu. Da begajo. In v nočni mrč,
nanizane praznine školjk mi trepetljavo šklepetajo,
kot v ples flamenka ujete kastanjete.

Ples sjena

Gdje li se dnevne misli udome uvečer?

Pozvao bi ih u snove na banket, a nema ih.

Spavaju? Zar su otputovale? Jesu li? A kuda?

Na drugu stranu? U tuđi, drugačiji dan?

U neku drugu ludo razmišljajuću glavu?

Hoće li se ikad vratiti? Možda, ko zna.

Ko zna zašto su me uopće posjetile.

Jesu li brisale sivi prah sa sjećanja?

Jesu li išta odnijele? Jesu li išta donijele?

Ne znam. Znam samo da su bile i da ih nema više.

Samo njihove bijele sjene su još tu. Da zbunjuju. I u noćni mrk

nanizane praznine školjki mi trepereći zveckaju,

kao kastanjete uhvaćene u ples flamenca.