desi se da i ne primetiš kada

mesec na pola odseče uspavanu

ogledalost preostalih barica na asfaltu

                        bulevara Milutina M.

i  zvezdama raspe petrolej, noć je

uvek

doba giljotina i lomača

o čemu svedoče pisma ispod

sijalica od 50 vati i oblaci

gotovo nedodirljivi

kao krajnja moneta kojom

otkupljuješ svoj san. onda

nije čudo zašto se jediš

na Van Gogove suncokrete

u njihanju. neobjašnjivo

ali ovo su stvari

u trajanju, mada sakupljaš revnosno

odbleske odraza

u baršunu urušenih prozora

i sedefnu krljušt što je ujutro

na oštrici

možeš naći. nikoga i ne pitaš

za dozvolu da okačiš maćuhicu

za uho Spinozi, da se izuješ ispod

stola i mrdaš palčevima

                        u ritmu Die Walküre

jagodanikacevic