Već po ustaljenoj šemi, od rane zore

i završetku svih obaveza

kod onih belaca koji me maltretiraju 

odlazim u svoj omiljeni kafić gde nema

gužve i buke, uživajući u svakom gutljaju kafe.

Stajala je kraj stola, cigančica rumenih obraza 

od zime i tužnim okicama, samo što ne zaplače.

Rukom sam joj pokazala da sačeka dok ne obavim

telefonski razgovor, znala sam da joj treba nešto sitno.

Teto, imate li nešto sitno? Bog Vam dao zdravlja i sreće.

Sedi malena da popiješ sokić, umeš li čitati i pisati?

Ne znam da pišem ali znam da čitam i lažno gledam

u dlan za siću.

Daću ti svoj telefon da mi nešto pročitaš dok pijem kafu

nadam se da ga nećeš ukrasti i pobeći.

Neću, neću teto, posmatrala sam je dok je čitala i u 

mislima bila daleko, kada je završila, vratila sam  se

u stvaran svet.

Hoćeš li teto biti i sutra tu? Hoću, svako jutro u isto vreme.

Smem li doći opet? Naravno mila moja, od danas smo

prijateljice, dogovoreno.

Svakodnevna druženja sa malenom cigančicom

bila su predivna. Učimo da pišemo, da čitamo još bolje,

da se smejemo i ne budemo namrgodjeni kada neko

nema sitno, da ga ispratimo veselo, ne kunemo.

biljakostic