Prošnja

zlomil sem te kot šibo
in se razrasel po tvojem obupu  
kot bela omela po usahli krošnji

daj da te izpijem

dojemam te ploščato
kot zrcalo
kot gladino jezera
včasih kot morje
neskončno in posejano z otočji slane žalosti
 
daj da te izpijem

prepis tvoje podobe
bom dal overiti škilavemu notarju
zamišljeno bo s slinavimi prsti počasi listal porumeneli  papir
in pogoltno bo z lepljivimi hitro prešteval zmečkane bankovce
nič mi ne bo prišlo do živega

se spomniš
olesenel sem kot stari hrast
ki nasilno kreči svoje korenine
globoko v toplo vlažno prst
moje mogočno deblo se lušči
v kosih razpadam
ko se naslanjaš name in jočeš

daj da te izpijem
 

Molba

slomio sam te kao šibu

i razrastao se po tvom očaju

kao bijela imela po uveloj krošnji

daj da te ispijem

zamišljam te spljoštenu

kao zrcalo

kao jezersku površinu

pokatkad kao more

beskonačno i posijano otocima slane žalosti

daj da te ispijem

kopiju tvoje podobe

ovjerit ću pri škiljavom notaru

slinavim prstima će zamišljeno polako listati požutjeli papir

s tako ljepljivim halapljivo će prebrojavati zgužvane pare

i niko mi neće moći ništa

sjećaš li se

odrvenio sam kao stari hrast

što nasilno grana svoje korijenje

duboko kroz toplu vlažnu crnicu

guli se moje snažno stablo

raspadam u komadima

dok se na mene naslanjaš i plačeš

daj da te ispijem