Mimo mene

 V smešnem naselju med medeninastimi stavbami

pod oboki zadnjega železnega mostu

čez izsušeno strugo iz razpokanega betona

med dvema v zemljo zabitima plastičnima slavolokoma

 je poleg preperele sintetične otroške rokavičke

brez strahu in z odločnostjo (veliko

kot je nezavarovana pesniška jeza

v določenem nepredvidljivem trenutku)

pognal čisto navaden majhen bel zvonček.

Besni Stražarji kiča so ga spregledali

ravno na zasluženem odmiralnem brejku so bili

in nebesne luknje so  dovolile

longitudinalnost ponovnega vsrka pesniškega subjekta

v enega od zavarovanih kotičkov

ki jih porozna kot so

vedno vsebujejo in dobrohotno vsiljujejo.

Ne vem če sem pesniški subjekt

(zato se odrekam odgovornosti za vznik cvetlice

in jo valim na njegovo močno čebulico)

tudi ne vem kaj bi z zvončkom.

Važno da bo gotovo spet pomlad.

Gotovo bo.

Gotovo.

Mimo mene

U smiješnom naselju među mesinganim zgradama

pod svodovima zadnjeg željeznog mosta

preko isušenog korita iz raspucanog betona

između dva plastična slavoluka zabijenim u zemlju

kraj raspadajuće dječje sintetičke rukavice

neustrašivo i s odlučnošću (velikom

poput nezaštićenog pjesničkog bijesa

u određenom nepredvidljivom trenutku)

iznikao je sasvim običan mali bijeli zvončić.

Bijesni Stražari kiča nisu ga vidjeli

upravo na zaslužno odumirućem brejku su bili

i nebeske rupe su dozvolile

longitudinalnost ponovnog srka pjesničkog subjekta

u jednom od zaštićenih kutića

što ih porozni kakvi i jesu

uvijek sadrže i dobroćudno nameću.

Ne znam jesam li pjesnički subjekt

(zato se odričem odgovornosti za nicanje cvijeta

i prebacujem je na njegovu snažnu lukovicu)

a ne znam niti što bih sa zvončićem.

Bitno je da sigurno opet stiže proljeće.

Stići će sigurno.

Garant hoće.