Znam ja ponešto o ivicama!
Iz matematike su me učili da ih
brojim, sabiram, oduzimam....
Sve operacije se
na njima mogu uspešno izvršiti...
Mogu se deliti: pa pola tebi - pola meni,
množiti: dva puta po jedna su opet:.

 jedna tebi - jedna meni...

Britke kao nož,
klizave, jogunaste,
duge i kratke
prave i krive,
izuvijane...
Odomaćile su se...

Srećem ih svuda!
Spotakne me ivica nečeg novog
ili ivica strpljenja...
Povredi me ivica reči,
zbune oštre ivice ponekog shvatanja
ili netolerancije...

Ivice su duboko
urezane u moje dlanove,
ispisane na usnama u vidu malenih zareza,
vide se oko i u mojim očima...
One na čelu, su za prepoznavanje
za isticanje brižnosti ,
za hvalu...
One druge ne pokazujem...

Moje ivice su svojevrsni pragovi,
neizvesni susreti,
predodredjenost u pogledima,
ivice starih senki...
One su strahovi u skrivnici pod otiračem,
natrunjeni mir...
Leže tamo sa gomilom
prašinjavih snova i eksplozivnom zbiljom,
pritisnute tragovima ulazaka i izlazaka iz moje duše...

Čudne su te ivice...
Možeš zaviriti iza i ispod njih!
Možeš mostove do samospoznaje isplesti
dopreti do tudjih ivica,
ukrstiti ih,
združiti...
Lakše se prelaze ruku pod ruku...

Čudne su te ivice...
Ponekad ti je i drago da ih imaš!
Stavljaju na probu spremnost tvog duha
i tela
i ljubavi...
Šta bi nam život bio bez ivica?

Zato sam ja,
ovu moju poslednju,
toliko zavolela,
toliko, da smo postale nerazdvojne!
Šetam, blažena, po samom sečivu
i uživam u pogledu
na sopstvenu propast
iza nje...

AleksandraP