Sve počinje naivno:

Kupila sam crvene cipele.

Pa ljubavno:

Dok ih obuvam,

vidim ih na tvojim dlanovima.

Bude posle i da je pevljivo:

Imam lakovane crvene cipele.

Visokih potpetica i golih peta.

Kao onog leta.

Prethodna sezonska odrednica je

Koliko da rima cveta.

Ti me čitaš obuvenu i izuvenu,

aaah, prelistavaš me snenu.

Opet stih.

Moram.

Predupređuje krik.

Pred vratima našeg doma

Jedno pseto gladno.

Kada pišem, nije mi hladno.

Učili su me

uz metronom da sviram.

Jesam li rekla sviram?

Tu i tamo dišem, klecam, biram!

Razmišljah jedne vedre noći,

prošloga maja:

Šta je zajedničko mojim muževima?

I setih se: svi imaju noge do jaja.

Ide nam rima!

I kad nema vatre, ipak ima dima.

Manje smrdi kada smrdi svima,

niko ne daje, svako bi da prima.

Ogreših se o jezik, o pesmu,

ej, dodaj mi cipelicu desnu!

Neću decu, dok me sroci melju,

odoh s njim na kafu, nek zabode želju.

Gordana