Kada nekome imaš ili želiš nešto lepo da kažeš, onda:

šalješ čestitku svu od radosti i snova;

zvučni zapis anđeoskog glasa i svoj pakleni osmeh;

probudiš se u cik zore i svoju još toplu i snenu misao izliješ u beli dan

i uvješ u papir, sav od metafore;

šalješ lepo ispresovanu i zapečaćenu tajnu sa kraja leta;

upozoravaš na svoju povezanost sa silom zemljine teže;

šalješ, na izgužvanom papiru, srcem ispisanu baladu;

upozoravaš na mapu do tajnog izvora,

gde nebo se grize, zvezde žvaću i gutaju komete;

šalješ flašu najboljeg vina i najmanje stotinu uroka;

predlažeš ponovni susret i šalješ avionsko kartu,

jer kako će čitati stihove kada ga ovde nema.

Hvala, za vrtnice iz Granade

Takrat, ko moraš ali želiš nekomu nekaj lepega dejati,

pošlješ voščilo iz radosti in sanj;

zvočni zapis angelskega glasu in svoj peklenski smehljaj;

prebudiš se ob poku zarje in svojo še toplo zasanjano misel izliješ v beli dan

ter jo zaviješ v papir iz metafore;

pošlješ lepo sprešano in zapečateno skrivnost s konca poletja;

opozarjaš na svojo povezanost s silo zemljine teže;

pošlješ balado napisano iz srca na pomečkanem papirju;

opozarjaš na zemljevid do skrivnega izvira,

kjer se grize nebo, žveči zvezde in požira komete;

pošlješ buteljko najboljšega vina in vsaj stotero urokov;

predlagaš ponovno srečanje in pošlješ letalsko karto,

kajti kako naj bi prebiral stihe, ko pa ga ni tu.