Soba

 

Nikoli si nisem mislil, da je lahko soba tako prazna.

Na parketu so še vidni odtisi stvari, ki sva jih skrbno hranila:

tam so tla zlizana od najinih sprehodov,

tu se poznajo črte od najinih sanjarjenj

in tam je nekoč ležalo najino Jutro.

 

Bolj, ko jih skušam zakriti,

jasnejše se zdijo sledi in praske in rane v lesu,

ki je nekoč tako voljno in željno srkal najino sapo,

v katerega sva brisala svoj smeh

in ki naju je objemal

in božal

in varoval sredi najine sobe.

 

Pobiram še zadnje besede,

tiste, ki so - ne da bi to opazila - zdrknile za kavč,

in tudi tiste neizgovorjene,

ki sva jih hranila za prav posebne priložnosti

in so sedaj neizrabljene in s pretečenim rokom trajanja čakale ne odvoz.

 

Pobiram jih in jih lomim na dvoje

in take raz-dvojene, ra-parjene jih gledam,

dokler mi ne spolzijo med prsti

in se ne razblinijo med špranje v parketu najine zdaj prazne sobe.

 

 

Soba

 

Nikad nisam mislio da soba može biti tako prazna.

Na parketu su još vidljivi otisci stvari, koje smo brižno čuvali:

tamo su tla izlizana od naših koraka,

tu se poznaju crte od naših sanjarenja,

a tamo je nekad ležalo naše Jutro.

 

Što se više trudim da ih prikrijem,

sve jasniji postaju tragovi i ogrebotine i rane u drvetu

što je nekad tako voljno i željno srkalo naš dah,

u kojem smo brisali svoj smijeh

i što nas je grlilo

i milovalo

i čuvalo sredi naše sobe.

 

Kupim još zadnje riječi,

one što su – ne da bi to opazili – skliznule iza kauča,

pa i one neizgovorene

koje smo čuvali za posebne prilike

i sad, neiskorištene i s proteklim rokom trajanja, čekaju na odvoz.

 

Kupim ih i lomim na dvoje

i tako ih raz-dvojene, ras-parene gledam

sve dok mi ne spuznu između prstiju

i nestanu među prorezima u parketu naše tako prazne sobe.