Kad ugledaš Svet Očima bistrim,

ti što ćeš se probuditi jednom.

Ja znam to boli!

Ta besmisao! Ta naivnost!

Jer uzeše ti dušu ne pitajuć,

kao da tebi ne pripada

osmeh iskona nadahnuća;

mir trena što u grudima zri.

Ah, taj susret biti će ti tužan!

Čim progovori sva jad,

zrak postane odjednom kužan

dok slušaš prošlosti jezik klet.

Ne pitaj, ne pitaj molim te

gde je ljubav?

Kamo je otišlo njeno Proleće

i kako to ispod Zvezda

započinje uzdah večne Zime,

što ledi tvoje Srce

šireć venama samopreziranje.

U umetničkom nadahnuću

pronađi ti utehu,

opoj strofa oplahni pesmom,

mišlju što je započinješ

gledat od sada kroz oblake.

I znaj da moraš čekat

trenutak odlaska,

u molitvi, s' oproštenjem na usnama

za ovaj bludni Svet.

2006.

Laslo Tot