Zadavljen udah (sonet)

Dnom razuma tišina putić riše,

pregruba je, da čak do dna prodre.

Ako pjesmu presiječem, možda umre.

Zadavljen udah iza nje trag zbriše.

Čeka me mjesec što vreba kraj svoda,

sličan panju sa tajnoga stratišta,

njegov bljesak maže preko sidrišta

slomljenih barki. Kao smrt sprovoda.

Ni misli ne će da prodru u vene,

u rezu krika sve se razdrobiše,

akorde izbraše, ali bez mene.

Iz medenice sad  se preseliše

u crnilo zjena. Gmižu koprene

iznad pjesama, što nas napustiše.

====================================================

Zadavljen vdih (sonet)

Tišina v dno razuma potko riše,

pregroba je, da bi do dna prodrla.

Če jo presekam, pesem bo umrla.

Zadavljen vdih sledi za njo pobriše.

Me čaka mesec, ki preži za svodom,

podoben tnalu s skritega morišča,

njegov odblesk se maže čez sidrišča

polomljenih barkač. Kot smrt s sprevodom.

Nobena misel ne pronica v vene,

so vse se v rezu krika razdrobile,

ubirajo akorde, a brez mene.

So se iz medenice preselile

v zenic črnino. Ta plazí koprene

čez pesmi, ki so naju zapustile.