Nalik jednom putujućem oblaku

prolaze moji dani,

kroz svetlost čarobnog Života.

Usamljen u kaosu želja

poput priviđenja,

gubim zauvek uzdah bezbrižnosti.

Svi Putevi su postali strani

večnost ih ne umiruje.

Sećanja ona više ne postoje

u agoniji mojih zamirućih misli.

Ti tiha noći pristižeš polako,

gledajuć u Oči;

svojim koprenama neznanih tamnina,

odoseći tajnovito, poslednji osmeh

moga postojanja.

2005.

Laslo Tot