Iz svakog grma
si vrebao,
se kameleonski
aprilio,
da sam te teško
prepoznao.
U buci popodneva
si siktanjem
preko raščupanog svoda
jurnuo na mene,
u besu mi
zabršljanio telo
na trulo raspeće
i izdubio očne jabučice.
U prazne šolje
si nakapao
otrove iz ponora
svoga bića
i njima obeščastio
moja usta,
koja su molila,
koja su žudila
po rokokou
u našim majskim očima.

Marko Skok - Mezopotamsky