Neka te samoća ne zbuni
jednom, kada iznenada odem
u zagrljaj njoj koja
prekida nit mog krpljenog života
njoj koja neće, ne voli da čeka.

Znam da zemlja neće stati.
Samo će me vreme mimoći
pribrojati me ružama
kišama poplaviti
i odvesti stazom Tišine.

Ti, ne žali! Ne čekaj me!
Neka ti noći budu pokorne.

Zagledaj se u naš usidren odjek
u najlepšu dimenziju našeg života
a kada poželiš mene
nađi me u senci mojih reči
i neka tuga bude
samo sluga ovog stiha.

Vertigo