Iako ja ne udahnem nikada
plavetni izvor dubine poruke,
cveće će otvarati i dalje svakog jutra
svoje vlažne latice,
prizivajući pčeline leteće osmehe.

Ja sam, sam mogao biti
plesač u cvetnim poljima,
samo jedan trenutak.
Odnoseći životu slatki nektar
mojim žudnjama nerazuma.

Ja sam, sam mogao saznati
da pesma nudi opoj,
mome drhtavom srcu.
Dok ne pristigne svetlo večeri
sa kojom će drhtaj preminuti.

Da li bi ja ispleo venac zahvalnosti ?
Otvorivši sebi srce,
jutrom pristižuće beline,
postavši jedno sa tobom
u nevidljivoj večnosti,

ostalo bi pitanje zamnom ?
Putevi naši su popločani stranim
što duši poklanja teško mir.
Žudnje zadovoljstva, stvarnost bola
što je neizbežno između nas.

Udahnuti poklon postojanja
pokazao bi mi, da je bivstvovanje
prepuno bujajuće nade,
kojoj ja moram uputiti
molitve zahvalnosti !
2006.

Laslo Tot