Ova pesma je posvećena svim dragima koje sam znao i koji su napustivši ovaj svet ostavili tragove na mom srcu.



1975-TA – SVETLO NA KRAJU TUNELA


Mama je plakala.

Baka je plakala.

Tata je plakao.

Pas je plakao.

Sestra je plakala.

Tetka je plakala.

Logoraši su plakali.

Jesen je plakala.

Prošlost je plakala.

Ja sam plakao.

Svi smo plakali, samo se deda smejao iz groba.

***
Deda nije hteo da plače.

Nije mogao od osmeha i radosti.

Smejao se bodljikavoj žici.

Smejao se kumu što ga je izdao.

Smejao se nemačkim ovčarima koji su režali.

Smejao se gasnoj komori i novom životu.

Smejao se proleću i svakom uzdahu.

Smejao se mučiteljima, znajući da će im smeh biti potreban.

Smejao se kartama na zelenoj čoji.

Smejao se muci koju je pobedio.

Smejao se svakom danu koga je dobio.

Stalno se smejao.

Jedino je plakao tada kada je shvatio da nam je tajnu smejanja odneo u grob.

***
Volim da pišam u jezero i u odsevu plavičaste vode gledam kako život ističe iz mene.
Pre svoje smrti treba da sakupim sve osmehe kao leptirove.

Ako ostanem poslednji, imaću dosta vremena da pronađem tajnu
i na krilima je odnesem dedi da vidi da nismo umrli nenasmejani.

Branko Baćović