Kao u jednom stranom snu
kroči moja samoća sa mnom;
životna priča je iluzija
zbori mi ona na uho.
Zar nisi to još primetio?

Ne, ja sam gledao samo osmehe
što cvetaju pred očima mojim,
udisao mirise nepoznatih daljina
kad pristižu sa pesmama,
koje opojno zanose srce.

Gde su one sada, ti zaneseni?
Tvoje grudi, tvoje misli su prazne!
Sve lepote tvojih pesmi
nemaju više tonove poklona.
Prolaznost ih je zanemela
a ti odlaziš u nepoznato,
možda već sutra bez njih zauvek?

Bezbrojni su potoci žuborili u daljine
da bi reke nudile život,
sva talasanja su postojala živo
da ulepšaju postojeće trenutke.
Pa iako sad prestanu zauvek
kroz lavirint neznanih pitanja,
moj uzdah je živeo sa njima
jedan takav poklon nije nikad uzaludan.

2005.

Laslo Tot