Između neba i zemlje 

živi svet, razapet!

Čujem, sve se upalilo.

Ljudi govore...

Kletve nas stigle.

Šta koga briga

što je pšenicu grad ubio,

što daleka brda u plamenu gore.

Vinovu lozu niko orezao nije,

niti njivu posejao.

One dve reke davno su presušile.

Ljubavi je nestalo

pa mnogi samuju 

i ne muče ih tuđe brige.

Rastureni po svetu

sanjaju priče iz davnina,

kućni prag zaboraviše.

Brat za bratom više i ne haje.

U tuđim gradovima žive.

Pomešao se svet,

zato i ne mari,

šra će sa rodnom zemljom sutra biti.

Zarđale kapije,

trule u korovu...

Svet razapet...

Snovi se ukrstili.

Ljiljana Skelić Vemić