U sumrak kada košava sljubljuje neprevratne tajne
i kada silnice sunca mimohode narodu serbskom,
božuraste kosmičke senke
tiho nadvladavaju barijere vanvremenskih kazaljki
u onkraju nepojamnog svrsishoda.
Poput hrabrih nebeskih vojnika
koji putuju kroz neizvesnu (van)zvezdanu bitku,
drveće na zrcalu života
razlistava velelepnu pradedovsku landiju
u šarenim bojama.
S perom u ruci sakupljam minule uspomene,
krhotke božanstvenog mozaika,
i, zadivljen mimopojem ptica,
svedočim o tišini koja se čuje.
Kroz dopove svetlosti,
iz nezemne i nedokučive kaligrafije,
jagodice mojih prstiju osremljuju premrežena sećanja,
dok u bokalu vina ispreplićem nijanse neba
i dok u šarju nutrine
osnopljujem gorko vrelo istorije.
Oči mi sve dublje tonu u vodu Dunava,
a ruke mi se transformišu u rukavce svežine,
razbuđujući, pod razasutom dugom, vilinsvet
u milozvučju pravoslavnih zvona.

Ivan Gaćina