Kod mene ljuti mesec još ne spava,

dok se kod tebe rano jutro budi,

treću noć snovi pusta su mi želja,

dok po nebu tvoje poljupce hvatam.

​Razgovaram sa mesecom, tankim,

tim usamljenim, zadremalim drugom,

što me u crnom kaputu tka,

i blago me po ramenu tapše.

​More nam surovo kontinente deli,

al' srca spajaju ove daljine,

kao da smo zauvek ušiveni

nekim nevidljivim, zlatnim koncima.

​Na nebu metalne, bele ptice ka tebi lete,

po njima ti najlepše pozdrave šaljem,

dok moja pisma u modrome moru plove,

skrivena u staklenim flašicama.

​A ljubav... ko ljubav, večna i luda,

ona kilometre nikada ne broji.

Ernestina Suljić