Lice mu ispraćaju jata što tonu
u svoja odmoriša. I ne vraćaju se    
dok vid mu ispire pijesak godina.

Onaj što skriven je u meni
/ispod svakodnevlja/ govori mu:
Otkopčaj nektar turobnosti.
Ne zastajkuj zato što otkazuje zglob,
zato što desni palac zakazuje.

Lice mu ispraćaju jata što u svoja

odmorišta tonu, a rukopis praha
već u osam brzaci sutona otpušu.
U žilištu odbjeglog dana srce mu
pod pepelom sliku i ton usklađuje.

Ne tuli, /podsjeća ga skriveni
ispod svakodnevlja/. Nisu utvare
što uokolo lebde, niti su samo kiše
što kucaju u okna – to zemlja u tebi
otkucajima diše, to te novo proljeće
iz korijenja žalosnih vrba doziva.
To bujice života nanovo odnose
višak prosanjanog.

mirkopopovic