Po ostacima prošlosti

pokušavam da pronađem sebe.

Sklopim oči, 

zastanem 

i u tupom mraku 

disati prestanem.

U gluhoj gori i 

dalekim stranama

tražim sva prosuta nadanja

i hrabrim svaki moj milimetar straha

u steni zapisan.

Kada snegovi 

po njima veju,

lice mi zanese lažni sjaj.

Promrzle ruke

prolećnu pesmu čuju,

putujući drumovima bez kraja...

Ljiljana Skelić Vemić