Moje detinjstvo nije počelo rođenjem

Već strahom

Od oštrice očevog glasa

Kao što je i moja prva metafora

Nastala od majčinog jauka i njegovog udarca

Sklanjao sam se u knjige

Zbog mastila

Koje dobro upija suze

I zato što reči nemaju pesnice

I uvek su između njih neke umirujuće tišine

Od tuđih rečenica gradio sam zidove

Oko dečaka

Koji predugo gleda u pod

I na starom parketu prebrojava pukotine

A onda je došla mladost

Kao samoubistvo koje se odlaže

Bio sam pijana lađa na olujnom moru

Sa željom da se razbije o hrid 

I potone

Nudio sam večnost ženama koje su tražile utočište

Pesnik i sanjar 

Sa kojim su volele da pričaju

A da ih ljubim grubo poput drvoseče

I sve su odlazile 

Jer sa mnom se ne ostaje

Evo me sada

Na pragu pedeset i sedme

I još su tu knjige i još su metafore i suze

I ova će ljubav otići

Ne zato 

Što me ne voli

Ili što mi je drugi uze

Već zato što sam i dalje onaj isti dečak

Koji predugo gleda u pod

I u svemu

Vidi pukotine

Željko Medić Žac