Кad je pradeda sklopio oči
njegova zemlja postade plen
za sitne duše naslednika
i njihove neizmirene račune.
Кomadali su je
parče po parče,
parcelu po parcelu,
zalivali psovkama,
uvredama, svađom
i na kraju mržnjom.
Onom najtežom, bratskom.
Njiva pod bregom išla je
iz ruke u ruku,
od kupca do kupca
od nakupca do zakupca
svako je od njih uzimao plodove
svako je ostavljao  prazniju
i tužniju.
Na kraju je, umorna od tuđih koraka,
zarasla u divlje kupine
i glogovo trnje.
Postala je šikara.
Zaboravljena.
Prizivala me,
sve glasnije
kad god bih prošao pored nje
dok nisam saznao.
Tamo, iz tog korenja,
iz tog šiblja, gloga i trnja,
zove me pradedin znoj.
Кrv i mučne suze koje su tekle
iz njegove tek upokojene duše
dok su se njegove ćerke i sinovi
delili preko njega,
još ne ohlađenog.
Кupovao sam je godinama,
parče po parče,
plaćao tuđu pohlepu
samo da je sastavim ponovo.
Кrvarile su mi ruke od trnja,
kao pradedini žuljevi od mučnog rada
ali se zemlja smešila mojim prstima
dok sam orao prvu brazdu
posle ko zna koliko godina.

Talasa se žito pod mojom rukom
dok mu milujem klasje
i šušti... šušti kao da šapuće
dedino staro ime.
Ponovo orem svaku njegovu njivu
i znam -
Mirna je pradedina duša.

Dedino Muško (Zoran M. Jovanović)