Stalo je vreme.
Niz kazaljke
gipke, bešumne,
kaplje dan.
U noć polarnu otiče
i mrzne.
Još jedan izmišljen broj,
u svom nemoćnom pokušaju
da uhvati vreme.
Bilo bi dobro,
barem iz kuće,
izbaciti sve kalendare.
Jedan dan kao jedan sat,
ili jedan mesec – sasvim svejedno.
Onom koji tuguje
brojevi ništa ne znače.

Stala je i misao.
Zapitana sama nad sobom,
u neverici,
obigrava oko svoje ose,
kao pijana posrće.
Istim se jezikom
i laž i istina služe –
kako razlikovati njihove diskurse?
Ljubavni leksikon
od đavolje mantre.
Potpuno svejedno.
Onaj koji ljubi
svakom slovu
slepo veruje.

Stalo je i čekanje.
Put se u sto bespuća
namah razgranao,
blizine preko noći
u daljine razgrnule.
Kraj im se ne nazire.
Samo nečije oči – hijeroglifi,
popunjavaju preko potrebne tišine.
Onaj koji je i svom srcu previše –
kome da ode?

Milena Pčinjski