Nekada si dolazila bez najave

Poput letnje nepogode 

Koja sa sobom 

Nosi miris suve trave

I svežinu šume iz neke daleke zemlje

Tvoj smeh je odzvanjao u ovoj kući od blata 

I sve što dotakneš najednom bi zasjalo

Kao da se preko svakog predmeta

Spušta tanka pozlata

I nikada

Ni u danima najtežih suša

Ni u mesecima neprekidnih kiša

Nisi morala da me pitaš za smer vetra

Ni da li će to izazvati pomeranje olujnih oblaka

Nisi mogla pogrešiti

Jer hodala si sa sigurnošću onih

Koji su zaštićeni od svakog greha i previda

​A onda se dogodilo 

To kratko

I neprimetno pomračenje na trgu

Kada si bila zatečena i pomalo pogubljena

U prisustvu nekoga kome ne značiš 

I za koga si telo

I ništa

I u toj pometnji ja sam te na tren izgubio

Kao da su te odvukli

Mirisi dalekih i nepoznatih obala

I začini koje nisi nikada pod nepcem osetila

Neka iznenadna

I neobjašnjiva unutrašnja potreba

Od tog prepodneva

Uvežbavala si hod svakodnevno

Pazeći na odjek svojih koraka i tragove stopala

Kao da ćeš otkriti tajnu

Koju ni samoj sebi još nisi priznala

​A ja, koga su godine

I stotine prelistanih hronika 

Naučili da čitam nevidljivu istoriju stvari

Uočavao sam te sitne znake našeg propadanja

Jer znam kako miriše kuća 

Pre nego što je napadnu crveni mravi

I kako noću stenje drvo u koje se uvuče crvotočina

Znam kako vazduh gubi težinu 

Kada ljubav počne da se povlači iz soba

Postala si zatočenica sopstvene budnosti

Koja stražari nad svakim osmehom

I izgovorenim rečima

A to je teže od svake kazne

Jer pamtim vreme 

Kada si bez napora bila nepogrešiva

Ti ne želiš da odeš

Osećam

To rasteš prema suncu 

Koje ja više ne mogu da dosegnem

Dok tonem u korenje koje tebi počinje da smeta

Voliš način na koji te moji stihovi 

Uzdižu iznad običnih i prolaznih sudbina

Voliš taj mit koji sam stvorio oko tvoga imena

Voliš moju staromodnu vernost

Miris lavande u posteljini

I sigurnost

Ovog starog praga

I to kako te od sveta zaklanjam

I kako se tavanica nad nama naseljava zvezdama

Nek' ne bude izdaje

Ostavi me

Tako što ćeš kuću da mi zapališ

I što ćeš mi gorke trave staviti pod jezik

Od kojih se poludi 

Ali se ne umire

Željko Medić Žac