Teške zakletve dana i noći

bili su sati koje su ljudi stvorili,

dve kazaljke što ništa ne znače

dok putuju sred izmišljenog kruga.

​Palo je sa neba žuto svetlo

da oboji ramena ljudi;

od svih iluzija koje smo stvorili,

samo je ljubav ostala stvarna.

​Svi moji poljupci na usnama spavaju,

zaleđeni k’o pahulje na snegu,

ledeni k’o ti i ledeni k’o ja,

onda kad su nas ljudi skamenili.

​I dodiri što na telu pečat ostavljaju,

i suze k’o smrznuti dijamanti;

još se pod zeblom kožom krije, duboko,

meko srce sa pukotinom.

​Ipak su ti oči ukrale parče neba,

razgovarale su nam duše;

predugo se krijem od kiše,

zaslepilo me ovo sunce.

Ernestina Suljić